Velika filmska uloga ponekad počne mnogo pre prve klape. Počne u teretani, u ordinaciji nutricioniste ili u šminkerskoj stolici, satima pre nego što se upali kamera. Neki glumci za nekoliko meseci skinu ili nabace desetine kilograma, provedu stotine sati pod slojevima protetike i iznova nauče kako njihov lik hoda, sedi i diše.
Rezultat zna da bude toliko ubedljiv da glumca ne prepoznaju ni obožavaoci koji ga prate godinama. Izdvojili smo deset takvih preobražaja koji su ostavili trag u istoriji filma.
| 1. Robert de Niro | 6. Geri Oldman |
| 2. Kristijan Bejl | 7. Rami Malek |
| 3. Šarliz Teron | 8. Reni Zelveger |
| 4. Metju Makonahi | 9. Brendan Frejzer |
| 5. Nikol Kidman | 10. Kolin Farel |
1.Robert de Niro, „Raging Bull“ (1980)
Snimanje je stalo na četiri meseca da bi De Niro dobio na težini i uverljivo odigrao ostarelog Džejka La Motu. Sa evropske turneje po najboljim restoranima vratio se teži za oko 27 kilograma. Pre toga je gotovo godinu dana trenirao boks sa samim La Motom i odradio više od hiljadu rundi kako bi u prvom delu filma delovao kao vrhunski borac.
Producent Irvin Vinkler kasnije je rekao da je to bila jedina prava svađa koju je vodio s glumcem, jer je smatrao da rizik po zdravlje nema opravdanja. Kada je De Niro dostigao punu težinu, ekipa je scene snimala u trku jer se težina čula u njegovom disanju. Uloga mu je donela Oskara i postavila merilo koje glumci decenijama pokušavaju da dostignu.
2.Kristijan Bejl, „The Machinist“ (2004)
Reditelj Bred Anderson nameravao je da nesanicu i propadanje Trevora Reznika dočara širokom garderobom i šminkom. Bejl je otišao mnogo dalje. Mesecima pre snimanja hranio se jednom jabukom, konzervom tunjevine i kafom, uz cigarete i poneki viski, i spustio se na oko 55 kilograma, blizu 28 kilograma manje nego na početku priprema.
Ono što je posle pričao ne zvuči kao muka koju biste očekivali. Objasnio je da je, iscrpljen do granice, počeo da funkcioniše kao „biće čiste misli“: spavao je po dva sata dnevno, a čitao satima bez prekida.
Zanimljivo je i šta je usledilo. Bejl je imao svega oko šest meseci da se od živog kostura pretvori u Betmena. Za „Batman Begins“ nabacio je blizu 45 kilograma, toliko da je premašio meru i na Nolanovo insistiranje morao da skine desetak kilograma pred sam početak snimanja. Sam je priznao da to nije bilo zdravo: dizao je velike terete, a sobu je jedva mogao da pretrči.
3.Šarliz Teron, „Monster“ (2003)
Za ulogu serijskog ubice Ejlin Vurnos, Šarliz Teron je nabacila oko 25 kilograma, nosila zubnu protetiku i umetke u vilici, proredila kosu i prošla kroz šminku koja joj je izmenila crte lica do neprepoznatljivosti.
Kasnije je rekla da je sa dvadeset sedam godina taj višak skinula bez većih problema, ali da u zrelijim godinama tako nešto ne bi ponovila. Film joj je doneo Oskara za najbolju glavnu glumicu.
4.Metju Makonahi, „Dallas Buyers Club“ (2013)
Za ulogu Rona Vudrufa, obolelog od side, Makonahi je za četiri meseca smršao oko 21 kilogram, pod nadzorom nutricioniste i tempom od kilogram i po nedeljno. Govorio je da ga je fizička iznurenost dovela u stanje neobične mentalne bistrine, zbog čega mu je trebalo tri sata sna manje nego inače.
Njegov partner iz filma Džared Leto prošao je kroz jednako drastičan preobražaj za ulogu Rejon, i oba glumca su te godine ponela Oskare.
Skidanje i nabacivanje kilograma je jedan način. Drugi ide preko protetike, koja od poznatog lica napravi nekog sasvim trećeg.
5.Nikol Kidman, „The Hours“ (2002)
Odluku o veštačkom nosu za ulogu Virdžinije Vulf donela je kostimografkinja En Rot. Ispričala je da ga je naručila od majstora u Engleskoj i da je svakog jutra trebalo dosta vremena da se postavi, uz šminku koja je znala da potraje i po tri sata.
Kritika se oko toga podelila, a jedan njen deo bavio se isključivo nosom. Kada joj je na dodeli Oskara pročitao ime, Denzel Vošington se i sam našalio na isti račun, dobacivši „za dlaku“. Kidmanova je tih dana rekla samo da mrzi da priča o nosu. Oskara je, uprkos svemu, odnela, a de-glamurizacija poznate lepotice ostala je glavna tema cele te sezone nagrada.
6.Geri Oldman, „Darkest Hour“ (2017)
Oldman je pristao da igra Čerčila pod jednim uslovom: da protetiku radi Kazuhiro Cudži, koji je do tada već pet godina bio van filmske industrije. Iza rezultata stoji preko dvesta sati u šminkerskoj stolici i Oskar za obojicu. Cudži je posao opisao slikovito, rekavši da Oldman podseća na hrta, a Čerčil na buldoga.
7.Rami Malek, „Bohemian Rhapsody“ (2018)
Prvi komplet veštačkih sekutića napravljen je tačno po meri zuba Fredija Merkjurija. Ispalo je preterano. Zubni tehničar Kris Lajons smanjivao ih je iz pokušaja u pokušaj dok nije pogodio meru koja podseća na Merkjurija bez skliznuća u karikaturu.
Usledili su protetički nos, brkovi u koje je svaka dlaka pojedinačno vezana za finu čipku, i dodatne dlačice na grudima. Lajons kaže da niko, kada je Malek prvi put izašao iz šminkernice, nije video glumca koji ulazi u lik, nego lik koji je već tu.
8.Reni Zelveger, „Judy“ (2019)
Šminker Džeremi Vudhed odlučio je da ide na minimum: mali protetički nos, protezu koja menja oblik zuba i položaj vilice, tamnu periku i sočiva. Ceo proces trajao je između sat i po i sat i četrdeset pet minuta, znatno kraće nego kod većine biografskih uloga. Zelvegerova je protezu nosila nedeljama unapred, jer je s njom i pevala u filmu.
9.Brendan Frejzer, „The Whale“ (2022)
Odelo je izrađeno digitalnim skeniranjem i 3D štampom, a u zavisnosti od scene dodavalo je između 23 i 136 kilograma. Na početku snimanja postavljanje je trajalo pet do šest sati, da bi ga pred kraj sveli na dva do tri.
Frejzer ga je uporedio sa ludačkom košuljom: rukavi su ručno bojeni da izgledaju kao koža, s dlačicama ubodenim jednu po jednu. Uz njega je stalno bilo nekoliko ljudi koji su mu pomagali da ustane i sedne.
10.Kolin Farel, „The Batman“ (2022)
Za Ozvalda Koba, poznatijeg kao Pingvin, Majk Marino je lepio osam do devet protetičkih delova, a onda ručno slikao svaku fleku, ožiljak i pegu. Ključno je bilo da se protetika neprimetno stopi s čelom, kapcima i ušima. Farel je posle rekao da mu je ta maska otvorila prostor za glumu do kog sopstvenim licem nikada ne bi stigao.
Ono što se ne vidi
Fizičke transformacije privlače najviše pažnje, ali se suština pripreme uvek zasniva na radu na akcentu, gestikulaciji i držanju. Profesionalna edukacija za glumce razvija telo i glas kao osnovne instrumente rada, bez obzira na ulogu. Mnogi glumci danas odbijaju radikalne promene kilaže zbog zdravstvenih rizika, dok se filmska industrija sve više oslanja na savremenu protetiku i digitalne efekte.
